12 zamki uma

Vrlo je važno kako razmišljamo, kojim se mislima bavimo i koje misli negujemo. One su usko povezane i odraz su naše vibracije, našeg unutrašnjeg stanja. Postoji mnogo načina razmišljanja koji su štetni po nas i ovde ćemo ih obraditi kako biste mogli da ih prepoznate i osvestite. Hajdemo dakle da krenemo redom.

Um kao tvorac iluzije

Kada je svest neosvešćena, um postaje naš vladar. On analizira, sudi, predviđa, poredi, zaključuje — pokušavajući da kontroliše stvarnost.

Ali stvarnost ne traži kontrolu, već prisustvo.

Svaka od 12 misaonih zamki je zapravo pokušaj ega da zadrži moć nad nečim što ne može u potpunosti da razume — životom.

Nabrojaćemo i razmotriti sada sve te zamke, da bi ste ih prepoznali i osvestili.

1. Katastrofiziranje – kad strah postane proročište

Katastrofiziranje je projekcija straha u budućnost. To je trenutak kada um zamišlja najgori mogući ishod, ne zato što veruje da će se on zaista dogoditi, već zato što misli da će ga time izbeći. ✔️

U energetskom smislu, to je frekvencija nepoverenja u život. Ali i nepoverenja u sebe.

Ljudi to sve rade iz straha da ih nešto "ne iznenadi" i da "budu pripremljeni" ali niko ne može da vas unapred spremi za život, to je iluzija Ega jer život nije 100% predvidljiv i to je u redu.

Katastrofiziranje je jako niska vibracija, energija grča, stisnutosti, neprepuštanja. Paradoksalno, ljudi koji se bave najgorim scenarijima misle za sebe da su jako pametni zbog toga?! Podsetiću vas da je definicija inteligenicije: sposobnost snalaženja u NOVIM SITUACIJAMA (nepoznatim).

Kada katastrofiziramo, gubimo dodir sa sadašnjim trenutkom — jedinim mestom gde postoji stvarna sigurnost. Propuštamo magiju sadašnjeg trenutka a samim tim i sve mogućnosti koje su u SADA tu za nas. 

Lek: svesnost disanja, povratak u telo. Kada je pažnja u telu, strah gubi snagu. Vraćanje poverenja u sebe. To je ona vera gde ne znam šta će biti, ali VERUJEM da ću znati šta da radim kada se nešto dogodi pa makar to bila i prava katastrofa. Razvijanje stvarne sigurnosti.

2. Crno-belo razmišljanje – gubitak nijansi

Sve-ili-ništa pogled na svet rađa se iz potrebe da razumemo dualnost: svetlo i tamu, dobro i loše, uspeh i neuspeh. ✔️

Ali svest ne poznaje takve oštre granice.

Život se odvija u nijansama, između krajnosti. Kada vidimo samo dve opcije, um pokušava da se zaštiti od haosa složenosti. Ali duša raste upravo u toj složenosti.

To je česta pojava na tretmanima, gde imate raznorazna mišljenja tog tipa, od onih najprostijih Balkanskih da postoje samo dva tipa žena (majke i prositutke), preko toga ovo je pravi posao - ovo ne, do ovo je ispravno - ovo ne itd.

Život je u nijansama, i u specifičnostima i spektru!

Lek: dopuštanje paradoksa i širenje vidika, dopuštanje da postoje sve boje spektra i sve mogućnosti i opcije. Mogu istovremeno biti ranjiv i snažan, zbunjen i siguran, u procesu i celovit.

3. Čitanje misli – zaborav svetog prostora između

To je ono stanje kada verujemo da znamo tačno šta drugi misle, a mi zapravo projektujemo sopstveni unutrašnji dijalog. ✔️

To nije intuicija, već odraz sopstvenih rana. Projektovanje nas u druge.

U suštini, čitanje misli je strah od odbacivanja prerušen u "znanje".

Ono stvara zidove gde bi mogla postojati bliskost.

Kad biste samo osvestili koliko ste čvrsti u svojim stavovima da vi znate "šta je on/ona hteo da kaže". Moje najčešće pitanje je: a da li ste pitali tu i tu osobu šta on/ona misli o tome? Vaš odgovor u 99% slučajeva: pa ne.

Znači vi samo MISLITE da ta osoba to i to misli, oseća na osnovu nečijeg pogleda a zapravo je nikad ništa niste ni pitali. Počnimo da komuniciramo!

Lek: otvorenost za nepoznato. U tišini neznanja postoji prostor gde ljubav može da prodiše. Recite sebi: "ja ne znam šta je ta osoba htela/mislila time. Pitaću je i otvoren/a sam da čujem".

4. Personalizacija – teret koji nije naš

Ego voli da veruje da je centar svega, čak i bola. Personalizacija je trenutak kada preuzimamo krivicu za nešto što nije pod našom kontrolom.

U dubini, to je rana deteta koje je naučilo da ljubav zavisi od ponašanja. Kada nešto pođe po zlu, dete u nama kaže: „Sigurno sam ja kriv/a.“

Ovo vam je na primer standard na Balkanu za muškarce, u smislu finansija. Na Balkanu žena ima prava da ode ako joj muškarac ne pruži materijalnu sigurnost, on je KRIV za sve. Jako štetan stav.

Isto tako Ego je najveći u svom bolu, to su mišljenja poput: "Ja sam nerešiv slučaj, ovo se samo meni dešava, nikad niko ovo nije doživeo" i slično.

I onda se silno začudite kad na tretmanima vam kažem da itekako ima mnogo ljudi koji prolaze kroz isto ili slično ,a Ego se jako žacne kad čuje da je sve to vrlo obično i vrlo često "knjiški primer" nečega. A zaista je tako.

Lek: svesno razlikovanje odgovornosti od krivice. Odgovornost leči, krivica sputava. Umirenje Ega.

5. Preuopštavanje – kad prošlost boji sadašnjost

Um voli obrasce. Kada se nešto desi jednom, on to uokviri kao pravilo: „Uvek će biti tako.“

Ali život nije niz ponavljanja, već stalni ples promene.

Preuopštavanje zatvara vrata mogućnosti.

To su one rečenice: "Meni se uvek to dešava, ja uvek tako", itd. Ali na pitanje pa dobro koliko puta se zapravo to desilo , najčešće dođemo onda do zaključka da je bilo svega 2-3 puta. Znači NIJE UVEK. Generalizacijom zatvarate vrata za druge mogućnosti.

Lek: svesno otvaranje novom trenutku bez pretpostavke. Svaki dan je nov poziv postojanja da ga doživimo bez starih naočara. Zamislite da kažete: "pa dobro to mi se do sad tako uvek dešavalo, ali otvoren/a sam za nove mogućnosti". Jedno je uočiti obrzac a drugo je svesno ga dalje negovati.

6. Mentalna filtracija – videti samo ono što boli

Kada pažnja ide isključivo ka negativnom, to nije pesimizam već zaštitni mehanizam.

Um se fokusira na bol da bi ga izbegao.

Ali time hranimo vibraciju nedostatka. Svaki put kada izaberemo da primetimo i dobro, širimo polje svesti.

Uf koliko vas ima što samo u negativno gledate a ne vidite svoje vrline, svoje uspehe, sve dobro što već imate u životu. Paradoksalno, su to najčešće preuspešni ljudi kojima je fokus na tih 1% nečega što im ne ide.

Lek: zahvalnost nije kliše, već duhovna disciplina. Ona vraća svetlost tamo gde je um video samo senku. Ono na šta obraćate pažnju - raste.

7. “Trebao/la bih” razmišljanje – okovi samokritike

„Trebalo bi da sam već drugačiji/a.“

Ova misao dolazi iz ega koji veruje da mora zaslužiti ljubav kroz perfektnost.

U korenu svake "trebalo bi" misli leži osećaj nedovoljnosti.

Svako "trebalo bi" je neko nametanje pravila i normi od spolja koja nisu nužno u skladu sa nama, našim bićem. U svakom "trebalo bi" leži osuda, kritikovanje, zameranje.

Lek: preobražaj u svest prihvatanja. Rast se događa iz ljubavi, ne iz prisile. Svaka duša ima svoj ritam buđenja.

8. Emocionalno rezonovanje – kad osećaj deluje kao istina

Ovo je ono stanje kada verujemo da je to što osećamo REALNA slika sveta!

To je ono: "ja se osećam tako - dakle tako je!".

"Osećam se napadnuto" uopšte ne mora da znači da nas iko stvarno napada, na primer.

Koliko je mnogo onih koji to rade.

Često na tretmanu vam dakle ODVAJAM ono kako se osećate povodom nekog događaja od onog što se ZAPRAVO DOGODILO. Jer naša emocionalna reakcija može biti posledica naših rana i trauma a ne stvarna perspektiva nekog događaja.

Um veruje emociji jer ne ume da je svedoči.

Kada kažemo: „Osećam se bezvredno", i odmah dalje zaključimo "dakle ja sam bezvredno biće“, mi zapravo poistovećujemo prolazan talas sa celim okeanom.

Emocija je energija u pokretu — došla je da se oseti i oslobodi, ne da se pretvori u identitet.

Lek: prisutnost. Samo prisutnost rastvara iluziju osećaja kao činjenice. "Primećujem to što osećam ali istovremeno sam otvren/a da se možda nešto drugo dogodilo od onog kako ja to osećam."

9. Etiketiranje – zatvaranje duše u reč

To je razmišljanje tipa: "Uradio sam nešto pogrešno, dakle JA SAM promašaj."

Koliko često samo sebi stavljate razne etikete koje uopšte nisu ni istinite!

Sada se ljudi na društvenim mrežama ali i na samom tretmanu sa mnom razbacuju etiketama poput: ja sam anksiozan, on je narcis, traumatizovana sam i slično. Ali sve to su mnogo jake tvrdnje i dijagnoze koje se ne mogu postaviti tek tako i vrlo vam štete. Nisu svi koju su sebični - narcisi, i nisu svi koji imaju neki strah - anksiozni! Pa nije ni sve trauma pobogu!

Kada sebi ili drugima damo etiketu („lenj/a“, „težak/a“, „neuspešan/a“), mi smanjujemo božansko biće na koncept. Reč postaje zid između nas i istine. Svaki čovek je mirkokosmos!

Lek: govoriti o sebi iz svesti rasta, ne iz presude. Nismo ono što mislimo o sebi, već ono što svesno postajemo.

10. Odbacivanje pozitivnog – kada sreća izgleda sumnjivo

A i ovo je standard na Balkanu. To je kolektivna rana koju svi treba da iscelimo. To je ono odbacivanje dobrog "Stavi kamen u cipelu da te žulja", "nemoj da se smeješ- plakaćeš"??? Ali takođe se tiče i one lažne, neprirodne i nametnute skromnosti: "a ne nije to do mene - to je mogao svako." Ali nije mogao svako!

Um naviknut na bol često ne zna šta da radi sa mirom. Kada dođe nešto lepo, on ga umanjuje: „To nije ništa posebno.“ Na taj način odbacujete sebe i svoje vrline.

Odbacivanje pozitivnog je nesposobnost da se primi ljubav.

Lek: otvorenost. Dopuštanje da bude dobro, bez straha da će dobro nestati. "Primam". Uvažavanje i poštovanje sopstvenih vrlina i talenata.

11. Proricanje – verovanje u budućnost koja još ne postoji

To je ono kad unapred sebi kažete: "pašću ispit" ili "ma nema ništa od toga".

A kako znaš? Time zatvarate sva vrata za neki bolji rezultat. Podjednako je pogubno samo pozitivno razmišljanje :"Biće sve u redu, biće sve u redu". Ponavljanje kao mantre. Džaba vam je, to je strah a ne vera. Jer možda neće sve biti u redu. I to je normalno.✔️

Predviđati samo negativan ishod znači poverovati u moć sopstvenog straha više nego u moć života .

Svaka misao je seme, a proricanje je svesno sejanje sumnje.

Lek: vera. Ne slepa, već svesna vera u to da se život stalno kreće u pravcu rasta svesti. Sve je život i kad se dešava nešto lepo i kad se dešavaju ružne stvari, bez izuzetka.

12. Poređenje – iluzija razdvojenosti

Pogrešno na tako mnogo nivoa.

Kada se poredimo, zaboravljamo da svaka duša ima sopstvenu putanju.

Poređenje je glas ega koji meri, dok duša zna da se život ne meri — on se živi.

U energetskoj realnosti, poređenje stvara frekvenciju zavisti i ljubomore, a zavist je odraz zaborava sopstvenog izvora. Dakle svako ko se poredi sa nekim, možda ne prepoznaje to u sebi, ali to je zavist i ljubomora.

Lek: sećanje na istinu — mi nismo odvojeni, već različiti izrazi iste svesti. Svako ima svoje darove zbog kojih je ovde. Kad drugi prosperiraju i ja prosperiram.

Povratak sebi

Sve ove misaone zamke nisu naši neprijatelji. One su znakovi gde svest još spava.

Kada ih prepoznamo bez osude, počinju da se rastvaraju same. ✔️

Jer svetlost svesnosti uvek rastvara senku.

Na dubljem nivou, svaka misaona zamka je poziv da se vratimo iz uma u prisustvo, iz straha u poverenje, iz kontrole u tok. Tada um više nije gospodar, već alat — a mi postajemo ono što uistinu jesmo: svesnost koja posmatra, voli i stvara.

Sve ove obrasce uveliko obrađujemo na svim tretmanima.

Koje zamke uma si prepoznao/la kod sebe? I da li si voljan/na da radiš na tome?