Zašto samo pozitivno razmišljanje nije dovoljno?

Kroz dugogodoišnji svakodnevni rad sa klijentima primećujem zaista odsustvo nekog osnovnog obrazovanja o našem vlastitom telu. Mi ne razumemo uopšte kako je naše telo dizajnirano i koji su kapaciteti i mogućnosti našeg sistema. Zato ljudi i ne razumeju kada kažem: da je svako intuitivan i da svako može da se isceli. To kažem jer je to biološka funkcija svakog ljudskog bića, svakog bez izuzetka. Takođe, vrlo se iznenadite kada kažem da vaš mozak pamti sve od samog rođenja ( i pre dok ste bili u stomaku majke) pa sve do danas. Vrlo često kada vas pitam vi kažete kao da je to najnormalnije: "Bože Jasmina odkud znam šta se desilo kad sam bio mali, ko to pamti?!" Ali to je daleko od istine ovog najsavršenijeg kompjutera i najsavršenije mreže za komunikacije: mozga i nervnog sistema. Kada biste znali svoje telo, svoju biologiju - razumeli biste da su isceljenja uistinu normalna, prirodna, biološka, svakodnevna.

---

Vekovima je zapadna civilizacija gradila svoje razumevanje čoveka na ideji da je misaoni proces temelj identiteta. „Mislim, dakle jesam“ postalo je gotovo aksiom postojanja.

Ipak, savremeno razumevanje nervnog sistema otkriva dublju, biološki utemeljenu istinu: „Osećam, dakle jesam.“

Ova promena fokusa nije filozofska igra reči. Ona predstavlja ključ za razumevanje zdravlja, ponašanja, odnosa i lične transformacije.

Suština našeg bića ne nalazi se u mislima, već u onome što se odvija ispod nivoa svesne kontrole — u autonomnim procesima tela.

Najpresudniji faktor za naše mentalno i fizičko zdravlje, kreativnost i osećaj ispunjenosti jeste stepen u kome se osećamo sigurno u sopstvenom telu.

Kada nervni sistem detektuje sigurnost, dolazi do duboke fiziološke reorganizacije koja nas priprema za učenje, povezivanje i isceljenje.

Centralnu ulogu u toj unutrašnjoj simfoniji ima nerv vagus — poput dirigenta koji povezuje moždano stablo sa srcem, plućima i digestivnim sistemom, prenoseći signale mira ili uzbune kroz čitav organizam.

Trauma nije „u glavi“ — ona je u nervima

Savremena nauka je dugo posmatrala traumu isključivo kao psihološki ožiljak, nešto smešteno u sećanjima i mislima.

Međutim, savremena neurobiologija pokazuje (ono što mi duhovnjaci znamo oduvek) da je trauma prvenstveno fiziološko stanje. Ona nije samo događaj iz prošlosti, već način na koji je nervni sistem ostao zaglavljen u režimu odbrane.

Trauma menja način na koji organi funkcionišu i kako čula tumače svet.

Zvukovi mogu postati preglasni ili bolni, ukusi mogu izgubiti intenzitet, a disanje postati plitko i isprekidano. Razumevanje da je trauma upisana u nervni sistem može biti duboko oslobađajuće. Ako su reakcije telesne, to znači da niste slomljeni niti slabe volje.

Nervni sistem samo radi ono za šta je dizajniran — pokušava da vas zaštiti.

U tom trenutku, sram počinje da se topi.

Biologija uvek bira preživljavanje, čak i kada to izgleda nelogično iz perspektive racionalnog uma. Trauma deluje poput nevidljive senke koja menja samu osnovu našeg fizičkog doživljaja sebe.

To je razlog zašto se trudite i ne uspevate! To je razlog zašto samo pozitivno razmišljanje nije dovoljno ukoliko su prisutne traume! Kao što uvek na svim tretmanima naglašavam jer primećujem da postoji odsustvo razumevanja: da smo mi fizička bića u ovom 3d materijalnom svetu i isceljenja su telesna, ne misaona! Isceljenje nije filozofija koja super zvuči.

Zašto svet zvuči drugačije kada ste pod stresom

Trauma ne menja samo misli — ona fizički menja čula. U srednjem uhu postoje sitni mišići koji se prilagođavaju u zavisnosti od stanja nervnog sistema.

U stanju sigurnosti, ovi mišići su zategnuti tako da filtriraju visoke frekvencije ljudskog govora, omogućavajući nam da jasno čujemo i razumemo druge ljude čak i u bučnom okruženju. Međutim, kada stres ili trauma aktiviraju stanje opasnosti, mišići se opuštaju. Nervni sistem se tada prebacuje na osluškivanje niskih frekvencija — onih koje je evolutivno povezivao sa predatorima i pretnjama.

Zbog toga mnoge osobe pod hroničnim stresom imaju poteškoće da razumeju govor u bučnim prostorima poput restorana ili tržnih centara. Njihov sluh nije „oštećen“ — njihov nervni sistem je podešen na preživljavanje, a ne na socijalnu povezanost. Ovo nije problem sluha, već problem osećaja sigurnosti. Zanimljivo zar ne?

Personal Flower essence mix

Kupi ovde

Trauma kao „evolucija unazad“

Jedna od ključnih lekcija ovog pristupa jeste razumevanje da trauma pokreće proces koji možemo opisati kao evoluciju unazad.

Kada se suočimo sa ekstremnom pretnjom, nervni sistem postepeno isključuje sofisticirane, „modernije“ funkcije i vraća nas primitivnim odbrambenim mehanizmima.

U stanju duboke ugroženosti javljaju se stvarne fiziološke promene:

• mišići srednjeg uha gube sposobnost fokusiranja na ljudski glas

• digestivni sistem ostaje bez dovoljne količine krvi, što dovodi do problema sa varenjem

• telo ulazi u stanje imobilizacije, zamrzavanja ili potpune obamrlosti

Nervni sistem ne pita šta biste vi „hteli“ da uradite.

On preuzima kontrolu kako bi osigurao puko preživljavanje.

Zbog toga mnogi ljudi nose dubok osećaj krivice jer se nisu borili ili pobegli — ali zamrzavanje nije izbor, već automatski biološki odgovor.

Nervni sistem kreira automatske reakcije. Zdrav nervni sistem (bez trauma) radi za nas, po automatizmu i kad ne mislimo pozitivno.

Zašto se osećate „pregorelo“ čak i kada je sve u redu

Mnogi ljudi žive u stanju hronične napetosti, iscrpljenosti ili emocionalne isključenosti, čak i kada u njihovom okruženju ne postoji očigledna opasnost. Ja poznajem mnoge takve ljude, koji toga nisu ni svesni ili misle da je to baš super stanje. Mnogi to pripisuju tome da su "sposobni za sve", u smislu da od svoje hronične napetosti su napravili da je to biti snažan, jak, sposoban. Mnogi od vas brkaju neizregulisan nervni sistem sa dobrim osobinama. Da da.

E sad, zašto su ljudi u tom stanju napetosti iako ne postoji očigledna opasnost? Razlog za to ne leži u mislima, već u fiziologiji.

Nervni sistem ne reaguje samo na stvarne pretnje, već i na signale koje neprestano prima iz okoline. 

Da li je stvarno opasnost ili vas je neko samo pogledao na način kako vas je otac gledao u detinjstvu pre nego što ste dobili batine? Traume od tog događaja na primer su utisnute kao šifra u naš nervni sistem, i on će reagovati po automatizmu da nas zaštiti.

Pored ovih "okidača" , savremeni svet obiluje i podsticajima koji održavaju stanje uzbune — od neprekidnih vesti do digitalnih sadržaja koji hrane strah.

Telo donosi odluke o našem raspoloženju mnogo pre nego što racionalni um uspe da ih objasni. Mi smo bića koja prvo osećaju, a tek onda razmišljaju.

A ko od vas to zna? Mnogi se na tretmanima jako bunite kad vas pitam "kako se osećate". Imam jednu klijentkinju koja je svesno odustala, kaže ja ne mogu da se bavim svojim emocijama. Žao mi je, ne poznajete svoju biologiju.

---

Prva istina: Sigurnost nije samo odsustvo pretnje — to je fiziološko stanje

U modernom svetu, sigurnost često definišemo kroz spoljne faktore: zaključana vrata, stabilan bankovni račun ili odsustvo rata.

Zato se mnogi grčevito drže za te stvari, a opet su u nemiru!

Međutim, za vaš autonomni nervni sistem (ANS), sigurnost je aktivan, unutrašnji fiziološki proces. Postoji suštinska razlika između objektivne sigurnosti i osećaja sigurnosti.

Kada se svesno i podsvesno osećate sigurno, hemija vašeg tela se dramatično menja. 

Ovaj prelaz omogućava organima da uđu u stanje homeostaze — optimalni nivo za rast, obnovu i isceljenje.

U tom stanju postajemo pametniji, kreativniji i sposobniji za učenje.

Nažalost, moderni svet je prepun signala koji nas drže u stanju stalne uzbune; od političkih previranja do algoritama društvenih mreža dizajniranih da eksploatišu naš strah radi profita. Čitava anti-aging kampanja je zasnovana na strahu - strahu od starosti.

A to koliko se sigurno osećamo je ključno za naše fizičko i mentalno zdravlje i sreću. To je suština a ne da li imate "pozitvne misli".

Druga istina: Neurocepcija i moć tela nad mozgom (80/20)

Nervni sistem neprestano skenira okolinu u potrazi za signalima sigurnosti ili opasnosti. Ovaj proces se odvija ispod nivoa svesti i mnogo je brži od racionalnog mišljenja. Telo reaguje pre nego što um stigne da „razmisli“.

Ovaj podsvesni proces se naziva „neurocepcija“. To je razlog zašto refleksno povučete ruku sa vrele ringle pre nego što uopšte shvatite da ste se opekli.

Reagujemo na bol ili toplotu pre nego što svesno identifikujemo izvor.

Većina informacija koje putuju vagusom (vagus nerv) ide od tela ka mozgu, a ne obrnuto.

Čak 80% vlakana vagusa prenosi informacije od tela ka mozgu, dok samo 20% ide od mozga ka telu.

To je naučni dokaz da ne možemo jednostavno „narediti“ sebi da budemo smireni koristeći samo misli; telo je to koje šalje primarni izveštaj mozgu o tome da li smo u opasnosti.

Energy medicine session

1h

Zakaži ovde

Treća istina: Hijerarhija reakcija i „evolucija unazad“

Naš nervni sistem reaguje po specifičnoj hijerarhiji, gde se pod pretnjom, viši moždani centri isključuju, a vakuum popunjavaju primitivni instinkti.

• Stanje sigurnosti (Zelena zona): Stanje socijalnog angažmana, rasta i obnove. Ovde smo racionalani, kreativni i smireni. Zato ja kao terapeut ne upadam u "vaša stanja" stresa, panike, plača dok ste na tretmanu. To možete i vi. To nije mistika. Ljudi generalno brkaju smirenost sa hladnoćom.

• Stanje opasnosti (Žuta zona): Ovde dolazi do mobilizacije energije kroz simpatički nervni sistem (SNS) — „borba ili beg“. Srce ubrzava, a mi postajemo snažni, ali nesposobni za empatiju i logiku. Ovo su najuobičajenija ponašanja kod većine ljudi - borba ili beg. Ali opet, ovo je samo posledica trauma koje su "učitane" u naš nervni sistem i to se može raditi na svim mojim energetskim tretmanima.

• Stanje životne ugroženosti (Crvena zona): Ovde dolazi do zamrzavanja, disocijacije ili gašenja . Ovo je najstariji odbrambeni mehanizam koji smo nasledili od asocijalnih reptila; kada je pretnja prevelika, telo se „isključuje“ radi preživljavanja. Ovo se klasično dešava ljudima koji su preživeli ovakve traume gde im je život bio u realnoj opasnosti.

Što smo ugroženiji, to postajemo primitivniji. 

E zato kažemo da nas nervni sistem u ovim opasnostima, vodi unazad kroz evoluciju, od modernog čoveka do imobilisanog kičmenjaka. I to je naša priroda.

Četvrta istina: Ko-regulacija kao biološki imperativ

Za ljudska bića, blizak kontakt nije luksuz, već biološka potreba.

Pet osnovnih ljudskih potreba (bioloških) su: voda, vazduh, hrana, sklonište, konekcije(sa drugim ljudima).

Autentična interakcija licem u lice reguliše nervni sistem na način koji nijedna digitalna komunikacija ne može u potpunosti da zameni.

Digitalna komunikacija je često simulacija koja ne pruža telu ono što mu je potrebno jer nema suptilne razmene facialnih signala i vokalne ekspresije. Sećate se šta smo prethodno konstatovali: da čitavo naše telo reaguje.

Hormoni povezivanja (poput oksitocina) nisu samo emocionalni — oni imaju snažno regenerativno i antiinflamatorno dejstvo.

Naučna istraživanja su pokazala da oksitocin ima neverovatnu moć isceljenja — on može čak i metamorfozirati matične ćelije u ćelije srčanog mišića.

Ko-regulacija (siguran bliski kontakt sa drugim ljudima) bukvalno popravlja „slomljeno srce“ na ćelijskom nivou. Bez sigurnog kontakta sa drugima, mi fizički i mentalno venemo.

Siguran odnos dakle, može bukvalno pomoći telu da se oporavi na ćelijskom nivou.

Peta istina: Moć dugog izdisaja i kardiorespiratorna sinhronizacija

Mnogi ljudi smatraju da je disanje budalaština. U smislu: šta sad to može da mi pomogne.

Ali naravno to je daleko od naše biološke istine!

Disanje je jedini deo autonomnog nervnog sistema nad kojim možemo preuzeti svesnu kontrolu. 

Srce radi mimo naše svesne kontrole, svi drugi organi takođe.

U moždanom stablu postoji oblast poznata kao „zajednički kardiorespiratorni oscilator“ koji sinhronizuje rad srca i pluća.

Kada udišemo, srce ubrzava da bi raznosilo kiseonik.

Međutim, tokom dugog, sporog izdisaja, aktiviraju se kardioinhibitorni vlakna vagus nerva.

Vagus šalje „respiratorni signal“ koji omogućava bronhijama i alveolama da se sinhronizuju sa radom srca, optimizujući difuziju kiseonika u krv.

Dugi izdisaj deluje kao „neuralna kočnica“ koja usporava srce i šalje poruku mozgu: „Siguran si“. 

Eeee moji vi! Naučite zato što pre da dišete duboko i svesno. Postoje čitave istočnjačke tradicije i duhovne škole koje se tiču samo tog disanja. Zar mislite da je to sve bezveze?!

Pesma, smeh i svesno produžen izdisaj su najbrži načini da „hakujete“ svoj sistem i vratite se u sigurnu zonu. Na tretmanima isto dosta radimo vežbe disanja.

---

Ovde pogledajte zanimljiv video zapis koji sam kreirala putem AI od mojih materijala:

Zaključak: Povratak u sigurnu zonu

Anksioznost, bes, iscrpljenost ili utrnulost nisu lični neuspeh — oni su adaptivne reakcije nervnog sistema koji pokušava da vas zaštiti.

Razumevanje ovih mehanizama vraća saosećanje prema sebi i otvara prostor za svesnu regulaciju.

Povratak u stanje sigurnosti nije luksuz, već temelj zdravlja, dugovečnosti i istinske povezanosti sa sobom i drugima.

Povratak u „sigurnu zonu“ je, u suštini, povratak kući.

---

Sve ove teme su ključne i obrađuju se u mojim Online programima koji su u formi digitalne Mini knjige poput:

• Bol kao prilika za rast

• Duhovna odgovornost

• Ja sam ljubav koju tražim

• Stilovi vezivanja

Ovi programi (nisu svi moji programi takvi) su bazirani na tome da naučite o svome telu, kroz edukaciju, energetske vežbe, rituale, pitanja za samorefleksiju, svesno disanje.

Uživajte!